Jedne ljetne večeri kao po običaju kad je lijepo vrijeme išao sam baciti PARANGAL. Pošto je bilo najavljeno da iduće jutro ce biti mali burin, pošao sam s parangalom nasuprot LANTERNE (VNETAK). Tamo postoji jedna padina pa se može izabrati na koju dubinu se može baciti parangal. Ja sam izabrao baciti na dubinu od 20m do 35 metara u nadi da će se na toj dubini uhvatiti neki golemi UGOR.
Drugo jutro rano pošao sam dignuti MOJ PARANGAL. Cijelo vrijeme sa napetost u grudima mislio sam da će sigurno biti neki veliki ugor. Pošao sam do prvog senjala i počeo dizati, ali odmah sam imao muke jer je bilo zakočeno. Tira malo simo malo prema tamo i napokon je popustilo. Počeo sam dizati.
Prva udica ništa, druga udica ništa, treća udica jedan mali ugor na pola pojeden kojega sam odmah bacio u more. Vučem dalje i najednom čujem da nešto u dubini TELEFONIRA. „Aha“, sam sebi govorim „tu je nešto veliko“. Polako dižem i kad prama s udicon se približava povsini vidim ti ja jednog velikog MORSKOG PASA. Sav uzbuđen sam sebi govorim kako ću ga vuci u barku. Andrenalin na 100 cijelo, tijelo drhti od uzbuđenja. Sa mukom uhvatio sam jednom rukom konop od parangala, a drugom rukom rep od pas i povukao k meni u barku. Pas je lupatao ali opet sam sebi govorim: „E nećeš mi pobjeći ormaj si u barci“. Polako sam se smirivao i nastavio dizati MOJ PARANGAL. Ostale nekoliko udica ništa, ka dopet čujem da nešto iz dubine #telefonira# ali ne kako prije .“Dobro“, kažem samom sebi, „bit će nešto i eto već u dubini od 8 metara vidi se ugor, ne veliki, ali opet dobar.
Već mi je prošla ona trema od prije,polako dižem kad tamo opet #telefon# ovoga puta vrlo jako. Opet žlijezde su počele izlučivati adrenalinu u očekivanju da vidim ko mi je to #telefonirao# iz dubine. Opet već na dubini od oko 10 metara vidim drugog morskog pasa,ovaj puta još malo veći. Tada sam počeo opet drhtati kao malo dijete kad se nađe u tami, a plaši se tame. Dalje polako dižem i mislim kako ću sada riješiti da ga dižem u barku. Mislim opet ću kako i prije,tako je i bilo. Jednom rukom držim špag od parangala, a drugom za rep i su sa forcom u barku. Sav mokar i sa adrenalinom ne na 100 nego na 150 i sretan sam sebe kažem „BRAVO PINO!“
Kasnije narivu sam doznao da prvi je imao 22kg a drugi 27 kg. Nisam mogao izdržati sam za sebe nego na putu do porta telefoniram ženi za ispričati ukratko sto sam doživio. Prvo što mi je rekla „BRAVO“ i da se pazim i smirim, jer po glasu je čula da sam još uzbuđen.
Nezaboravan doživljaj ribarenja!
NAPISAO: Giuseppe Pino Rakovac
Ulov života
Ulov života